ZAŠTO KCB? ZAŠTO BAŠ KCB? ZAŠTO NE…?

U utorak, 18. februara, održan je plenum inicijative ,,Kultura u blokadi“, po prvi put u dvorani Kulturnog centra Beograda, i tom prilikom je proglašeno oslobođenje KCB-a. Od tada je u javnosti prisutno pitanje „Zašto baš KCB, a ne…?“.

Kulturni centar Beograda nastao je 1957. godine kao informativno – kulturni centar, od kada aktivno učestvuje u stvaranju i predstavljanju kulturno – umetničkih sadržaja i promišljanja kulturnog delovanja u Srbiji i Evropi. Kao javna ustanova kulture ona pripada svim građanima i građankama Republike Srbije. Ipak, neprikrivena je činjenica da su sve institucije u ovoj zemlji već godinama blokirane od strane partokratskog sistema koji sve sfere naših života, a tako i kulturu i umetnost, podređuje interesima kapitala i tržišne logike. Oslobađanje Kulturnog centra Beograda jeste naš prvi korak ka pružanju otpora racionalno uspostavljenom poretku kapitalističkog društva. Kapitalizam dominira globalnom ekonomijom oblikujući njenu organizaciju, ali i načine na koje se razume i percipira kultura. U takvom sistemu, rad se tretira kao roba, a osnovna ljudska prava potisnuta su u ime ekonomskog rasta. Zbog takve usredsređenosti na profit, različite inicijative u kulturi već decenijama se bore za opstanak u okvirima u kojima je nemoguće boriti se. Ekonomska logika je sve oblasti života pretvorila u resurs i zato se problematizovanje sistema i načina upravljanja institucijama nameće kao jedan od prvih i prioritetnih zadataka među radnicima u kulturi. U kapitalističkom sistemu, a posebno na njegovoj periferiji kao što je Srbija, sve sfere društva su podređene izvlačenju profita, u šta se ubraja zdravstvo, obrazovanje i kultura. Ugrožavanje osnovnih ljudskih prava, među kojima su i radna prava, izrazito je uočljivo na primerima javnih institucija koje su organizovane na hijerarhijski način, a ne demokratski. Mi, građani, ne možemo glasati i odlučivati o načinima upravljanja institucijama kulture. Zašto?

Kakve veze ima kultura?

Nakon zločina u Novom Sadu, započeo je talas protesta u kojima su se studenti pojavili kao najistaknutiji glas. Širom društva postala je očigledna jedna stvar – politika koja je dovela do pada nadstrešnice, ista je ona koja definiše i sve druge sfere našeg društva, pa tako i kulturu. To je politika neokolonijalizma koja se u Srbiji, kao zemlji na periferiji kapitalističkog centra, manifestuje kao nekontrolisana privatizacija svih resursa od strane stranih kompanija, kao uništavanje prirode radi otvaranja rudnika, i obesmišljvanje zakona zarad lakše i brže eksploatacije. U sferi kulture, ova politika se ogleda u skidanju zaštite sa spomenika kulture, kako bi na tim lokacijama nikli luksuzni hoteli, stanovi i tržni centri, opet u vlasništvu stranih kompanija. Programi u kulturi u velikoj meri zavise od stranih fondova i sponzorstava velikih kompanija, koje uvek imaju svoje interese. Ukratko, nažalost Srbija sve više liči na koloniju u kojoj interesi vlasti i stranih kompanija imaju prioritet u odnosu na potrebe građana – čak i, kao što smo videli, po cenu ljudskih života.

Naši zahtevi, kao i zahtevi studenata, počivaju na stavu da problem leži u institucijama. Razlika je u tome što, kada su u pitanju kulturne institucije, mi uviđamo da one već „rade svoj posao“ – samo što taj posao često nije u interesu građana i umetnika. Većina muzeja, kulturnih centara, gradskih galerija, usled upitnih budžeta, naterana je da svoje delovanje i programe dodatno komercijalizuje. Umetnici obično nisu plaćeni za izlaganje, a još su ređi budžeti namenjeni produkciji, dok u isto vreme, veliki broj glumaca i drugih radnika u kulturi radi honorarno, a muzejski radnici umesto da se bave svojim zbirkama, moraju da produciraju upitne izložbe sa „isplativim“ sadržajem. Neplaćen ili potplaćen rad predstavlja neupitnu normalnost u sferi kulture, čineći rad umetnika i umetnica neodrživim. U isto vreme velik broj radnika u kulturi radi pod ugovorom o delu, čime nemaju ista radna prava kao stalno zaposleni. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da kulturni centri i nekadašnji domovi kulture služe za stranačko zapošljavanje i izvlačenje para iz budžeta, a da je proces odlučivanja i donošenja odluka netransparentan. Naš cilj je da tu politiku i takve institucije menjamo, da zaustavimo korupciju u kulturi i da se obezbede dostojanstveni uslovi rada za umetnike, kulturne radnike i sve zaposlene u institucijama kulture. Zato smo odlučili da sami započnemo put ka ispunjenju ovog cilja uvođenjem promena u načine upravljanja institucijama kulture, kroz njihovo oslobađanje od svih štetnih segmenata kulturne politike koja je diktirana profitom i kroz uvođenje većeg stepena demokratizacije kulture – uspostavljanjem plenuma. To je šansa da se stvori kolektivna kultura koja neće biti pod kontrolom ekonomskih elita, već će se zasnivati na participaciji svih građana. Kroz preuzimanje odgovornosti i aktivno uključivanje, možemo stvoriti bolju budućnost za kulturu, ali i za druge segmente društva koje će vremenom odražavati demokratske procese.

Slučaj KCB

Oslobađanje Kulturnog centra Beograda nije simboličan čin već i konkretan korak ka demokratizaciji i uvođenju drugačijih modela učešća u procesu rada i odlučivanja u javnim institucijama. Kulturni centar Beograda nije institucija izuzeta iz loše kulturne politike, jer kao i druge institucije u Srbiji, i ona je deo tog istog nakaradnog sistema profiterstva, nepotizma i ortakluka. KCB je samo jedna od institucija kulture kojoj je potrebna promena kako bi bolje obavljala svoju javnu funkciju, ali za nas KCB predstavlja krovnu instituciju za savremenu kulturnu scenu u Beogradu. Ona je važan gradski centar i jeste ključan prostor u kome smo započeli proces koji treba da vodi ka demokratizaciji kulture. Blokadu Studentskog kulturnog centra u Beogradu, od strane studenata, vidimo kao deo zajedničkog talasa borbe, koja teži da se kultura vrati u službu društva. Verujemo da će se ovaj proces nastaviti i u drugim institucijama i da će oslobođenje KCB-a ohrabriti ljude, posebno u manjim sredinama, da oslobode svoje kulturne institucije, posebno nekadašnje domove kulture.

Mi znamo da problemi institucija u velikoj meri ne zavise od zaposlenih i da su oni, takođe, žrtve kapitalističke logike. Znamo da se pojedinci trude da naprave iskorak prinuđeni da se snalaze kako bi realizovali svoje programe i obezbedili umetnicima minimum dostojanstva. Isto tako, znamo da deo zaposlenih, posebno na rukovodećim pozicijama, koristi svoju moć zarad ličnog interesa i interesa najbližih saradnika. Zato mislimo da ovaj sistem nije dobar, da ne smemo dopustiti da rad institucije zavisi isključivo od morala pojedinaca. Okretanje glave od suštine problema dok „samo radimo svoj posao“ nije opcija ako želimo promene.

Kako to “oslobođenje”?

Pored pitanja zašto baš KCB, javnost se pitala i zašto oslobođenje, a ne blokada, okupacija ili nešto tome slično, od čega i od koga smo mi u stvari oslobodili KCB. Kao grupa koja je sačinjena pre svega od proizvođača kulturnog sadržaja, bilo bi čudno da okupiramo javnu instituciju kulture koja pripada građanima ove države koja je legitimni prostor našeg delovanja. Blokadu ne možemo i ne želimo da sprovedemo jer su institucije kulture, kao i mnoge institucije u našoj zemlji, već godinama blokirane od strane partokratskog sistema. U takvim okolnostima mi nemamo mogućnosti ni ideje kako bi svoj rad i stvaralaštvo još više blokirali, osim da odustanemo od našeg rada i stvaralaštva.

Sve što nam u ovim okolnostima i u ovakvom sistemu ostaje jeste da pristanemo na borbu, a cilj te borbe mora biti oslobođenje od interesa pojedinaca, od interesa kapitala i korporacija, od nepotizma, od partokratskog zapošljavanja, od korupcije i od tržišne logike. Borba za kreiranje društvenog prostora u kome svi kroz plenume direktno demokratskim putem možemo da donosimo odluke od javnog značaja. Oslobođeni KCB za nas je samo prva oslobođena teritorija u polju kulture u kojoj ćemo težiti uspostavljanju drugačijih principa rada, odlučivanja i upravljanja.

Zato je trenutak da svi zajedno, umetnici, radnici u kulturi, zaposleni u institucijama, redefinišemo kulturu kao zajedničko dobro koje pripada svim građanima. To je moguće isključivo kroz promene načina upravljanja svih institucija kulture, tako što bi se uspostavili osnovni mehanizmi za demokratsko i decentralizovano upravljanje, kao i uključivanje šire kulturne zajednice u plenume na kojima će se ponovo osmisliti struktura institucija i ukinuti nejednakosti svake vrste.

Kultura u blokadi je neformalna inicijativa koja funkcioniše na principima direktne demokratije i plenuma, otvorena za sve radnike u kulturi, samostalne umetnike, članove umetničkih udruženja, zaposlene u kulturnim centrima ili institucijama.